U današnjem društvu i dalje postoje situacije koje otkrivaju koliko su rodni stereotipi i neravnopravnost duboko ukorenjeni, posebno kada je reč o ženskoj deci. Iako se čini da su vremena napredovala, mnoge porodice i dalje se suočavaju sa pritiscima, posebno u sredinama gde se i dalje smatra da je sin jedini pravi „naslednik“.
- Na jednoj javnoj tribini, imam-hatib Muhamed Demirović ispričao je priču koja je potresla mnoge. Ukazao je na bolnu istinu – da i danas postoji značajan broj muškaraca koji smatraju da im kćerke nisu dovoljne, već žude isključivo za sinovima. Jedan takav slučaj dogodio se u porodici koja je već imala tri kćeri. Kada je žena ponovo zatrudnela, muž je jasno izrazio svoj stav – ako ponovo rodi devojčicu, ne treba ni da se vraća kući. Rekao je to surovo i hladno, izazivajući strah i tugu kod svoje supruge.
Kada je žena rodila i četvrtu kćerku, bila je duboko potresena i bez reči. Umesto radosti i olakšanja koje prate rođenje deteta, ona je doživela bol i strah. Lice joj je bilo obasjano tugom, a srce teško zbog spoznaje da bi zbog pola novorođenčeta mogla izgubiti dom. Prisutan lekar primetio je njeno stanje i odlučio da interveniše na svoj način. Obratio se ženi s razumevanjem, zatražio broj njenog supruga i nazvao ga, čestitajući mu rođenje sina.
- Reakcija muškarca bila je brza i euforična – pohitao je u bolnicu da vidi „sina“. Međutim, ono što ga je dočekalo bila je kćerka. Tada mu je lekar prišao i pokazao još jedno novorođenče koje je rođeno istog dana – dete koje je bilo deformisano i teško bolesno. Zamolio je muškarca da uzme bebu u naručje, i kada je ovaj u suzama stajao zbunjen, lekar mu je rekao: „Spusti to dete. Pogledaj svoju kćer – zdrava je, lepa, tvoja je. Ovo je tvoje pravo dete.“
Taj trenutak bio je prekretnica. Muškarac je shvatio koliko je bio zaslepljen svojim očekivanjima. Prišao je svojoj supruzi, zagrlio je i zajedno su krenuli kući sa svojom četvrtom kćerkom – ovaj put, prihvaćenoj i voljenoj.Demirović je ovu priču ispričao s ciljem da osvetli jednu važnu poruku: spol deteta određuje Bog, i u tome nema prostora za ljudsku osudu. Bitnije od toga da li je dete muško ili žensko jeste da je dete zdravo, voljeno i da ima mogućnost da raste u podržavajućem okruženju. U današnjem svetu, žensko dete može doneti jednako, pa i više radosti i podrške nego muško, zavisno od odgoja, okolnosti i ljubavi koju primi.
- Nažalost, postoje sredine u kojima su žene i dalje diskriminisane već pri rođenju, a majke stavljene u nezavidan položaj ako ne rode „po očekivanju“. Takav pristup ne samo da uništava porodice, već i ostavlja duboke posledice na emocionalno zdravlje dece, koje odrastaju s osećajem da nisu bila dovoljno željena samo zbog svog pola.U zaključku svog izlaganja, Demirović je istakao da se vrednost deteta ne meri spolom, već karakterom, ljubavlju i doprinosom koji donosi zajednici. Biti roditelj znači pružiti podršku, bezuslovnu ljubav i sigurnost – detetu koje zaslužuje jednaku priliku za srećan život, bilo da je dečak ili devojčica.
Ova priča nas podseća da još ima mnogo posla u borbi protiv patrijarhalnih shvatanja i da je obrazovanje, svest i ljudskost ključ za stvaranje društva u kojem će svako dete biti dočekano sa istom radošću i ljubavlju. Vreme je da prestanemo brojati naslednike i da počnemo slaviti život, onakav kakav nam je darovan – sa zahvalnošću, poštovanjem i poštenjem.
